Sigurno ste primetili da, kao što roditelji podižu decu, i deca u nekom pogledu podižu roditelje. Dok ne postanu roditelji, odrasli se često ponašaju kao deca jer imaju mnogo slobode i nisu obavezni da se brinu o nekome. Naši roditelji i ljubavni partneri ponekad imaju razloge da kolutaju očima kada uradimo nešto što nam ne priliči. Ali, kad na svet dođe dete, sve se menja. Moramo više da pazimo šta radimo, da budemo odgovorni i da dajemo dobar primer.

Srećom, imamo vremena za sazrevanje dok deca rastu, ali ne prođe mnogo pre nego što počnu da nam ukazuju na to da ono što činimo nije u skladu sa onim što tražimo od njih. Koliko je dece, na primer, upozorilo tatu ili mamu "Napravio si nered, sredi to!" ili "Rekla si prostu reč!" Takve epizode mogu da izazovu frustraciju, ali bez dečji­h prigovora i bez odgovornosti koju imamo prema mališanima, možda nikada ne bismo odbacili sebičnost, izgradili odgovornost i odrasli. Većina roditelja bi se složila sa izjavom: "Kad nisam imala decu, imala sam pet teorija o ispravnom vaspitanju; danas imam petoro dece i nijednu teoriju o ispravnom vaspitanju."

Mnogi roditelji nesumnjivo postaju bolji ljudi jer svojoj deci žele da budu dobri roditelji. Ali u pojedinim situacijama ta motiva­cija nije dovoljna. Štaviše, ponekad pojačan roditeljski trud u vaspitanju stvara pritisak na dete i povećava blokadu u komunikaciji, a i sputava spontanost u odnosu. "Blokada je znak da dete pred roditelja postavlja zadatak koji pogađa neku roditeljevu staru bolnu tačku. Uočila sam da su takve blokade u komunikaciji roditelja i deteta starijima izvrsna prilika za učenje", ispričala nam je Radojka Sućeska Ligutić, psiholog sa dvadeset godina iskustva u radu sa decom i roditeljima, koja trenutno piše knjigu namenjenu roditeljima kako bi shvatili da su problemi i osećanja dece itekako važni i korisni za njihov lični razvoj i bolje roditeljstvo.

 

 

 

Rastite zajedno

Dakle, da bi pomogao detetu da odraste, i roditelj treba da odraste, a to znači da mora da prevlada neka naivna ili ograničavajuća uverenja, pobedi strah i nađe put do prihvatanja i poverenja u sebe. "Dirljivo je da baš u situacijama komunikacijske blokade, koje su za roditelja frustrirajuće, dete podstiče roditelja da odraste i postane bolji pedagog. Ako znate da slušate, deca su najbolji učitelji", napominje naša sagovornica.

Najčešći nesporazum između roditelja i dece je da je svet odraslih potpuno drugačiji od sveta dece. Nema veće zablude, a iz nje izviru mnogi dalji nesporazumi - da odrasli uvek znaju šta je bolje za dete, da deca ne shvataju osećaje odraslih, da su dečiji osećaji detinjasti i prolazni, a problemi mali i rešivi. Iz te zablude rađaju se brojne zbunjujuće situacije.

"Zamislite da žena svaki dan pita muža kako je bilo na poslu, a on počne da priča neku dogodovštinu", objašnjava naša sagovornica. "Žena insistira da joj muž kaže da li je bio profesionalno uspešan, da li je bio bolji od kolege i da li je bio pohvaljen. Prirodna muževa reakcija bila bi da ćuti, kratak odgovor da nema ništa novo ili prigovor ženi da je naporna. Svi bismo razumeli tog muža, zar ne? A kad tako odgovori dete, grdimo ga jer je, zaboga, nepristojno."

Tipična roditeljska pitanja upućena deci vrte se oko ocena i vladanja. "Ali", kaže psiholog Sućeska Ligutić, "roditelji treba da znaju da u školi ima toliko zanimljivijih stvari od ocena." Dovoljno je da se prisetimo da i mi odrasli radimo bolje i marljivije ako je oko nas dobra ekipa i ako nas šef poštuje i veruje nam, nego ako nas stalno kontroliše i kritikuje. Isto je i s decom. Stoga roditelji treba detetu da ukazuju poverenje kada je reč o školskom uspehu i zanimaju se za sve aspekte njihovog života. Poklanjanje većeg poverenja i širenje svog zanimanja na dosad zanemarene segmente detetovog života (muzika koju sluša, filmovi koje voli, dešavanja sa vršnjacima) znaci su roditeljevog "odrastanja" uz svoje dete.

 

 

 

Više od reči

Kad u odnosu roditelja i deteta postoji problem ili nerešena situacija, znači da roditelj za dobrobit mališana treba nešto da promeni. Obično je reč o promeni koja bi detetu pomogla da nauči da postavi granice, da se opusti, pokaže emocije i da o njima govori. "Dete često nije u mogućnosti da rečima izrazi šta roditelj treba da učini, ali reči su ionako manji deo našeg izražavanja", nastavlja psiholog Sućeska Ligutić. "Kad na vaše postupke dete reaguje boljim raspoloženjem, većom zrelošću i samostalnošću, time kao da vam kaže da mu baš to pomaže i treba."

Ako roditelj želi da spreči ili ublaži nesporazume u ophođenju sa detetom, važno je da sa njim opušteno čavrlja. Onako kao što svi volimo da radimo na kafi sa prijateljima jer sa decom nije ništa drugačije. Kada saznate šta vaše dete vraduje i motiviše, a šta ga ljuti ili odbija, saznali ste koji su njegovi interesi i vrednosti.

Ponekada je za prevladavanje blokada u ophođenju roditelja i dece potrebna pomoć psihoterapeuta. Kada roditelji traže pomoć psihologa u vaspitanju svog deteta, redovno pretpostavljaju da je reč o saradnji dvoje ili troje odraslih koji će naći rešenje za dete i primeniti ga na detetu. "Ima roditelja koji smatraju da oni ne treba ništa da promene. Sve su pokušali, ali nisu proizveli željenu promenu. Dovedu dete kod terapeuta kao auto kod automehaničara, da promeni neke delove i da dete bude ‘onakvo kakvo bi trebalo da bude'. Zapravo, dete je to koje nudi rešenje koje potom primjenjujem na roditeljima", kaže Radojka Sućeska Ligutić. "Dete psihologu pokazuje smer rada. Ono je poput kompasa i nepogrešivo će prepoznati i svojim ponašanjem ukazati na ključnu tačku u odnosima koja stvara problem ili neravnotežu."

Terapeut radi prvo s detetom koje pokazuje kakve su promene potrebne porodici. Roditeljima valja objasniti da nisu loši roditelji, nego možda svoje najbolje namere pokušavaju da ostvare na pogrešan način. To može biti posledica neznanja, želje da isprave greške svojih roditelja ili straha da dete ne krene pogrešnim putem. Na primer, roditelj koji se nije školovao jer za to nije imao mogućnosti sa najvećom srećom će poslati dete na fakultet - a dete možda želi što pre da počne da radi. Strah i silna želja da ne ponove svoje detinjstvo otežavaju im da jasno vide sopstveno dete.

 

 

 

Primer sreće

Jedna od lekcija koju roditelji moraju da usvoje od dece jeste davanje primera sreće. Deca manje uvažavaju savete roditelja koji se čine nezadovoljnim svojim životom jer zaključuju da će i sama biti takva ako budu sledila roditeljski primer.

Jedan od klijenata psihologa Sućeske Ligutić bio je otac čiji je sin izbegavao da uči, iako je bio pametan, pristojan i druželjubiv. Oko sina se najviše trudio otac, ali bez uspeha, iako je bio obziran i taktičan. I sin je priznao da je njegov odnos s ocem dobar i da razume njegova nastojanja da ga privoli na učenje. Shvatao je da mu otac želi dobre ocene, upis u željenu školu i dobar posao od kog bi dobro živeo, ali mučilo ga je to što se njegov tata nikad nije smejao.

"Dete nije imalo poverenje u oca jer ga nije doživljavao srećnim. Kako da ga vodi prema sreći neko ko se ne smeje? Najjači autoritet roditelja je zadovoljstvo svojim životom. Ako deca ne vide roditelje kako povremeno uživaju u druženju ili hobijima, zaključuju da će - ako budu slušali roditelje - završiti bez osmeha", kaže naša sagovornica. "Mudri su što to ne žele. Ali, ne znaju kako to da postignu pa onda odbijaju naš savet te rade ono što ih veseli. Njihovo ponašanje ćemo smatrati neodgovornim, lenjim ili nemarnim, ali zapravo su vrlo odgovorni prema sebi. Žele da postanu srećni odrasli."

I tinejdžeri podstiču roditelje da budu srećniji. Neki u početku tinejdžerstva odlažu svoje sazrevanje, osećajući da bi time kod roditelja stvorili strah. Ali, faza oklevanja ne traje dugo jer osećaju da moraju da odrastu. Njihova pobuna je potraga za sopstvenim identitetom te s pravom ne žele da prate tuđu mapu, ali im roditelji trebaju u slučaju nezgoda na putu. Tinejdžerska pobuna je izazov roditelju da postane bolja osoba, da promeni neke obrasce ponašanja i razmišljanja. Uvek je reč o obrascima koji i roditelja i dete koče u punoj realizaciji njihove ličnosti i kreativnosti. Tinejdžeri uče starije teškim lekcijama, no što je teža lekcija - vrednija je pouka.

Sve u svemu, vaspitanje zahteva mnogo truda i na tom poslu nema godišnjeg odmora. Deca nas prisiljavaju da više radimo i zaradimo da bismo im pružili veću udobnost pa poneki roditelji zbog toga u zrelom dobu nastavljaju sa svojim obrazovanjem. Ali, roditelji rastu i sazrevaju zajedno sa decom koja pokreću promene i imaju neverovatnu snagu da dopru do srca svoje porodice. Nagrada za uložen trud je fantastična jer je divno naučiti dete da čita, pliva, peca, vozi bicikl, pravi kućicu za ptice... I, konačno, videti kako ono odrasta i postaje odgovoran roditelj svojoj deci.

Više o radu psihologa Radojke Sućeske Ligutić potražite na www.djecji-psiholog.com.

(Ozren Podnar/Lovesensa)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

e-max.it: your social media marketing partner